Predgovor knjige "Epohe fonetske misli kod arapa i arebica"

mr. Aldin Mustafić

Jezik – u svojoj opštoj formi – je apsolutni skup reči koje su u specifičnom obliku instalisane i kombinovane jedna sa drugom na poseban način.[1] A Ibn Džinni je rekao: „Jezik – su glasovi pomoću kojih svaki narod izražava svoje želje i namere.”[2] I tako on (tj. jezik) upotpunjuje svoju weẓīfu (funkciju) u životima ljudskih bića. I tako se insāni međusobno razlikuju po ovom osnovu: pa svaki narod ili insānska zajednica ima poseban jezik po kojem se razlikuje od ostalih u: njegovim glasovima – fonemima, i njegovim rečima, i njegovim strukturama, kao i u njegovoj gramatici, i njegovoj morfologiji, i njegovim načinima upotrebljavanja, te i u njegovim semantičkim nivoima.

I svaki jezik ima različite aspekte jezika, pa tako jezički glasovi (fonemi) predstavljaju fizički aspekt, ili ono šta je perceptivno od jezika, dok značenja koja nose ti zvukovi predstavljaju apstraktni aspekt, ili ono šta je razumno od jezičkog niẓāma (sistema).[3]

I biva nam jasno da fonetika (ili nauka o glasovima govora) ima za cilj regulisanje i racioniranje jezičkog učinka, a za tu svrhu proučava jezičke glasove: u pogledu njihovoga broja, i u pogledu njihovoga maẖredža (mesta tvorbe), i u pogledu njihovih osnovnih ili jezgrovitih karakteristika – ṣifāta, i u pogledu glasovnih (akustičkih) fenomena, i karakteristika izazvanih uključivanjem fonema u različite kontekste takozvane „glasovni komšiluk” – ako se fonologija bavi time, a ovaj kitāb – iz kojeg je uzet ovaj tekst – se bavi svim tim oblastima u okviru drevne i moderne fonetske misli kod Arapa.

Istraživači jezika i njegovih ʻulūma (tj. lingvističkih nauka) nisu se usmeravali kroz svoja istraživanja prema utvrđivanju vremenskog perioda u kojem je nastala fonetska misao kod insāna – civilizacije, nego su oni uvek poredili početak fonetske misli sa najstarijim pokušajem da se misli i ideje zabeleže pomoću pisanih simbola u njihovom najprefinjenijem obliku koji je premašio period ispisivanja simbola slikom ili ikonom u period pisanja simbola ḥarfom koji išāreti na živi insānski glas. A najstariji trag toga pripada nepoznatim naučnicima, te najstariji oblici pisanja (ili rukopisa) su oni od kojih svaki sadrži realizaciju glasova pojedinačnog jezika od različitih jezika, pri pokušaju da ih (tj. glasove) predstavi perspektivnim pisanim znakovima.[4

Ako se preskoči od faze ili vremenskog perioda nastanak do faze rasta i zrelosti fonetske misli, može se primetiti da postoje mnogi drevni narodi koji su posvećivali veliki obzir svome jeziku, a posebno njegovom fonetskom (glasovnom) aspektu, a jedni od tih naroda su Hindijjci (Indijci) i Arapi.

Tako se knjiga „El-ʻAjn” od El-H̱alīla bin Aḥmeda El-Ferāhīdijja smatra prvim rečnikom koji je klasifikovan u arapskom jeziku po osnovu opisa i karakterizacije meẖāridža (mjesta tvorbe) glasova i domena arapskih ḥarfova na način sveobuhvatanog opisa. El-H̱alīl je aranžirao rečnik fonetskim rasporedom prema mestima tvorbe glasova; pa je počeo glasom „ʻajnom” smatrajući ga blistavim glasom – jasnim zvukom – i koji nije izložen onome čemu se izlaže glas „hemze” i „hāʼ” od transformacije kojoj je sebeb glasovna konstrukcija.

Zatim su hodili njegovim putem oni koji su došli posle njega od njegovih učenika, gde su obrađivali arapske glasove opštom obradom u pogledu meẖāridžâ (artikulacije) i ṣifātâ (karakteristika) glasova, kao što su, takođe, pratili nužna stanja glasova tokom govora; kao što su: idġām (asimilacija) i ibdāl (zamena ili transformacija), imāle (slanting ili nagib) i druga stanja, uz povezivanje ovih stanja i drugih slučajeva sa morfološkim aspektom.

I nije se završio četvrti vek po hidžri (tj. deseti po mīlādu – gregorijanskom kalendaru) a fonetsko izučavanje je uzelo novu dimenziju od strane ʻallāme Ibn Džinnijja, koji se bavio glasovima iz dva aspekta – fonetskog i funkcionalnog – u svojoj knjizi „Sirru ṣināʻatil-iʻrābi” (Tajna nastanka iʻrāba – desinencijalne fleksije), kao što ih je, takođe, obrađivao iz simboličke nāḥije – odnosno, povezivao je između značenja reči i audio-glasovnih komponenti, koje je sačinjavaju – što je obradio u svojoj knjizi „El-H̱aṣāʼiṣ” (Specifičnosti). Svoju knjigu „Sirru ṣināʻatil-iʻrābi” (Tajna nastanka iʻrāba) je posvetio rešavanju pitanja „Glasovne promene”, tj. „Morfofonologiji” u arapskom jeziku. I nije se, takođe, završio ovaj vek dok se fonetska dirāsa nije razvila u velikoj meri rukama šejẖa reʻīsa Ibn Sīnāa (poznatoga na Zapadu kao Avicena), koji je obrađivao glas iz različitih aspekata: anatomskog, fizičkog (kojim se bavi perceptivna fonetika), akustičkog i funkcionalnog, u svojoj knjizi „Esbābu ḥudūs̱il-ḥurūfi” (Sebebi nastajanja ḥarfova).

Nakon toga zemāna oslabele su nauke u muslimānskim zemljama, te je tradicija i oponašanje preovladavalo sve dok nije došao zemān modernizma, i počela renesansa u različitim oblastima, od kojih je i oblast fonetike. Prvi proboj je tada bio kitāb „El-Aṣwātul-luġawijjetu” (Jezički glasovi) dr. Ibrāhīma Enīsa, a nakon njega su se u većem broju javila književna dela i prevodi u oblasti fonetike. Arapska ʻulemāʼ je uzela sebi za wādžib istraživanje drevnog arapskog nasleđa, s jedne strane, i pokušaj da ga poveže sa modernim istraživanjem i dirāsātima, s druge strane. Pa su se umnogostručili napori u tumačenju terminologije drevne ʻulemāʼe, kao i raspoređivanje glasova arapskoga jezika, te su u nekim pitanjima i slučajevima bili uspešni dok u drugim nisu.

Od ṣifāta savremenih lingvističkih istraživanja je to da su ona prodrla u mnoge aspekte ḥajāta od: naučnog, kulturnog, socijalnog, psihološkog, obrazovnog, medicinskog, i kompjuterskog te mnogih drugih, pa je prirodan rezultat toga da nastaju nove grane lingvistike, za proučavanje tih odnosa između insānskih jezika i raznih drugih ʻulūma. Ove grane spadaju u takozvanu primenjenu lingvistiku – od koje se javljaju primenjene grane za ʻilm u kojem porastu naučni problemi na temu tog ʻilma sa kojim se suočavaju druge grane istraživanja te se tu ističu fajde primenjenog ʻilma (lingvistike) u rešavanju gorućih naučnih muškilâ i mesʼelâ. Među granama studija lingvistike je i fonetika sa svoje dve grane – teorijskom i primenjenom, pa od teorijskih grana fonetike su sledeće: klasifikacijska fonetika, deskriptivna fonetika, i historijska i komparativna fonetika, a od grana primenjene fonetike su: kontrastivna fonetika i metodološka (ili stilska) fonetika... itd.

Dr. ʻAbdul-Ḥafīẓ El-ʻArjān (istaknuti profesor sa Univerziteta El-Ezher) je rekao u svojoj knjizi „El-Muqaddimetu fī ʻilmil-lisānil-ʻāmmi” (Uvod u opštu lingvistiku): „Dovoljan je zaArape ponos u oblasti fonetskih dirāsāta to šta su posvedočila dva velika Zapadnjaka, a oni su: G. Bergsträsser – Nemac i J. R. Firth – Englez.

Prvi je rekao: „Nije niko pretekao Evropljane u ovoj nauci osim dva naroda: Arapi i Hindijjci.”[5]

Dok je drugi rekao: „Fonetika je porasla i odgojila se u zagrljaju dva sveta jezika, a ona su: sanskrit i arapski.”[6]

Ovaj tekst je uzet iz poslednjeg kitāba štampanog arebicom u Beogradu 1392. h. s. / 1434. h. m. / 2013. god. po mīlādu, kojem je autor mr. Aldin ef. Mustafić a izdavač Darko Babić, i koji nosi naslov „Epohe fonetske misli kod Arapa i arebica”, te je prvi kitāb koji je štampan na arebici nakon 72 godine sa ISBN-on i CiP-om. Za kupovinu i naručivanje ovoga kitāba obratiti se autoru i izdavaču lično, ili na telefon +38761240930.

Prva knjiga na arebici nakon 72 godine

Hvala Allahu Gospodaru svjetova, i neka je salavat i selma na našega Pejgambera – Ebū El-Qāsima – Muḥammeda i njegovu časnu porodicu – Ehlul-Bejt.

Evo, Allahove blagodati da ovo bude prva knjiga, i to baš o epohama fonetske misli kod Arapa i arebici, koji je pisan na standardizovanoj arebici nakon 72 godine, to jeste nakon štampanja poslednja knjiga 1941. godine po mīlādu od Muḥammeda Seʻīda Serdarevića “Fiqhul-ʻibādāti”. Mada ne treba zanemariti i pokušaj štampanja stripa “Hadži Šefko i hadži Mefko” objavljenog 2005. godine čiji su autori: Amir Al-Zubi i Meliha Čičak Al-Zubi, koji je ujedno i prvi strip na arebici uopšte.

Ali bez obzira na sve te pokušaje,  koji ne odgovaraju standardizovanoj arebici, najvjerovatnije zbog nedostatka fonta za arebicu, tvrdim da je ova knjiga urađena u potpunosti shodno standardima arebice koju je fonetizovao Muhammed Džemaludin Čaušević, a čiju sam fonetizaciju upotpunio i spomenuo u svom magistarskom radu, te prilagodio font fonetici bosanskoga jezika sa arapskim pismom, mada nisam softverski tehničar niti programer. Ne treba, također, zanemariti činjenicu da je Microsoft standardizovao neke jezik koji upotrebljavaju arapsko pismo i kojim govori tek nekoliko hiljada ljudi, a da ne postoji volja i želja za standardizaciju arebice.

Godine 1878. Bosna je bila prisiljena da pređe posve na latinicu, ali se arebica i dalje održala kod muslimana Bosne i Srbije, posebno u vjerskoj službi. Takođe, bosanski sabor je 1911. godine po miladu donio zaključak da svi javni natpisi uz latinicu i ćirilicu treba da budu napisani i na arebici. Vlada je poništila tu odluku.

Sada se nameće pitanje: “Koliko smo mi – prvenstveno muslimani, a i drugi građani Srbije i Bosne – danas spremni da se zalažemo za njeno standardizovanje i upotrebu?”

Dakle, ne trebamo dozvoliti da nam neko drugi piše historiju, nego daj da je mi pišemo na arebici onakav kakav on u stvarnosti i jeste. Zato sam ja lično spreman da učestvujem u standardizovanju arebice i da se zalažem za njeno upotrebljavanje, te ovu knjigu – između ostalog – posvjećujem tome, a Allahova riječ je uvijek gornja.

Izučavanje jezika zahtjeva od istraživača određivanje željenog nivoa koji se izučava, jer izučavanje jezika bez razgraničavanja između njegovih nivoa je pitanje koje je krajnje teško. Stoga je značaj lingviste ili filologa kao značaj naučnika drugih prirodnih nauka, tako npr.: anatomist ne može da izučava telo živoga bića bez određivanja ili razgraničavanja između njegovih sastavnih komponenti, nego je neophodno raščlanjivanje njegovih delova ili organa na: mozak, kosti, mišiće; a zatim svaki od organa na tkiva, zatim tkiva na ćelije itd.

Takav je slučaj i sa istraživačem fonetske misli kod Arapa. Neophodno je da odredi nivo koji se izučava, zatim je na njemu da odredi određenu temu koju će istraživati, zatim je, takođe, potrebno da sakupi sve izvore i reference koji su mu potrebni za upotpunjenje svoga istraživačkoga rada.

Čovjek je tokom svoje duge historije posvećivao pažnju, čak i tokom svoga veoma ranoga perioda života ljudske civilizacije, glasovnom (odnosno fonemskom) fenomenu, a to se opet vraća u svojoj suštini na ulogu glasova u upotpunjenju komunikativnoga sistema između članova ljudske zajednice.

Glas (ili fonem) je plijenio pažnju arapskoga čovjeka; uz opisivanje istoga kao psihološkoga fenomena i senzorskog uticaja; kojega proizvode pokreti grupe govornih organa. Polazište arapske fonetske studije je bilo u okrilju intelektualne i kulturne transformacije koju je oživotvorio Kurʼāni-Kerīm, te se odavde pojavljuje misao o postavljanju i razvoju standardā za održavanje besprijekornog izgovora Kurʼāni-Kerīma.

Nenadmašni interes za fonetikom i njenim različitim granama u drevnom i savremenom naučnom istraživanju – svojim raznim specijalnostima i granama – me je ponukao na razmatranje ishoda onoga šta su ponudili arapski naučnici – drevni i savremeni – arapskoj fonetici. Pa sam našao stvari i pitanja koja su u potrebi za pregledanjem i preispitivanjem, tako da nije skriveno od razumom obdarenoga ono šta sadrži revizija naučnih knjiga i njihova historijska komparacija i njihova kritika – na Zapadu – uz visoku brigu, zatim ulaganje toga u obnovu informacija i njihov razvoj, tako da sam odlučio da izvršim historijsko izučavanje u nekim granama ove časne nauke. I sve ovo me je “natjeralo” na pisanje knjige koja će biti pokušaj da se preispita i sumira pitanje fonetske misli kod Arapa.

Imajući u vidu da je tema knjige prevelika, i da zahtijeva težak rad i ogroman trud, tako da se na nju može napisati bezbroj knjiga, pokušao sam da istaknem osnovne sadržaje i stubove teme.

Što se tiče studija na koje sam se oslanjao u upotpunjenju ove knjige, one su prije svega: knjiga dr. Ṣalāḥud-dīna Muḥammeda Qinnāwijja i dr. Aḥmeda Ṭāhāa Ḥassānejna Sulṭāna čiji je naslov “Dirāsātun fī ʻilmil-aṣwātil-luġawijjeti”, kao što sam citirao i sumirao velike delove iz ove knjige kroz moje pisanje, takođe, i one knjige koje su spomenute u ovoj plodnoj knjizi, kao što sam ih već pomenuo u izvorima i referencama.

Podijelio sam ovu knjigu na sledeći način:

Uvod,

- Predgovor koji je kao ulazak u analizu i razradu teme,

Glavu prvu u kojoj sam se bavio pitanjem fonetske misli kod Arapa koju sam obradio historijskim metodom, i raščlanio na teme u kojima sam u svakoj pojedinačno razmatrao određeni vremenski period ili određeno pitanje od mnogih pitanja fonetske misli i njenoga razvoja kod Arapa, tako da bude podloga i uvod u govor o arebici,

Glavu drugu u kojoj sam se bavio arebicom, njenom historijom, njenom standardizacijom, primenom, te bejānom i tefsirom njenih ḥarfova i ḥareketa – jek be jek, zatim sam naveo nekoliko primera tekstova pisanih na arebici u starom vremenu,

Zaključak: koji je fraza o najvažnijim rezultatima do kojih sam stigao tokom istraživanja i pisanja.



[1]         عِلْمُ الصَّوْتِيَّاتِ، عَبْدُالْعَزِيزِ أَحْمَدُ عَلَّامٌ وَ عَبْدُاللهِ رَبِيعٌ مَحْمُودُ، ص ۱۷، ط ۳، اَلْقَاهِرَةُ – جُمْهُورِيَّةُ مِصْرُ الْعَرَبِيَّةُ ۱۴۲۵ ه / ۲۰۰۴ م.

[2]         اَلْخَصَائِصُ، أَبُو الْفَتْحِ بْنُ جِنِّيٍّ، تح: مُحَمَّدٌ عَلِيٌّ النَّجَّارُ، ج ۱، ص ۳۳، دَارُ الْكُتُبِ الْمِصْرِيَّةِ، اَلْقَاهِرَةُ – جُمْهُورِيَّةُ مِصْرُ الْعَرَبِيَّةُ ۱۳۷۶ ه / ۱۹۵۷ م.

[3]         اَلْمُقَدِّمَةُ فِي عِلْمِ اللِّسَانِ الْعَامِّ، مُحَمَّدٌ عَبْدُالْحَفِيظِ الْعَرْيَانُ، ص ۸۸، ط ۳ مُزَيَّدَةٌ وَ مُنَقَّحَةٌ، اَلْقَاهِرَةُ – جُمْهُورِيَّةُ مِصْر الْعَرَبِيَّة ۱۴۳۰ ه / ۲۰۰۹ م.

[4]         پۉغله‌داي: عِلْمُ اللُّغَةِ مُقَدِّمَةٌ لِلْقَارِئِ الْعَرَبِيِّ، د. مَحْمُودٌ السَّعْرَانُ، ص ۹۱، ط دَارِ الْفِكْرِ الْعَرَبِيِّ، ۱۴۱۲ ه / ۱۹۹۲ م.

[5]          اَلْمُقَدِّمَةُ فِي عِلْمِ اللِّسَانِ الْعَامِّ، مُحَمَّدٌ عَبْدُالْحَفِيظِ الْعَرْيَانُ، ص ۱۷۲.

[6]         اَلتَّطَوُّرُ النَّحْوِيُّ لِلُّغَةِ الْعَرَبِيَّةِ، بَرْغْشْتْرَاسَرْ (G. Bergsträsser)، تر: رَمَضَانُ عَبْدُالتَّوَّابِ، ص ۱۱، ط ۱، اَلْقَاهِرَةُ – جُمْهُورِيَّةُ مِصْر الْعَرَبِيَّة ۱۹۸۲ م.

Zadnji put promjenjen: %PM, %01 %795 %2013 %18:%Maj

TPL_GK_LANG_LOGIN_POPUP

fb iconTPL_GK_LANG_FB_LOGIN_TEXT